Полазник
Тешки ме кораци воде оронулој сувозидини, у осамљеном дијелу Његошевица, гдје сам још на дан Покрова оставила Тодора, Илију и Ђура. Пропадам кроз снијег чије ме бљештавило засљепљује, а снаге имам још само мало. Скоро нимало… Можда таман толико да дођем до авлије.
А, ту ми је најпотребнија.
Лако је кад човјек зна да ли је добио или изгубио.
Ја данас не знам…
Излазим из битке. Како ћу рећи да сам битку изгубила, кад осјећам мирис дима, који се извлачио кроз невјешто пошивену млаћевину и додирујем грубу кору бадњака, који се наслањао на највећи и најдебљи камен сувозидине.
А, како ћу рећи да сам битку извојевала, кад сам рођеним рукама сахранила Милутина, најмлађег ми сина.
Са својим човјеком Ристаном сам се окућила на Подгорју, на земљи око које су се често свађали људи, којима је комад земље био налик каквој светињи. Вријеме је било такво да је један комад земље био вреднији од свега и земаљског и небеског. Толика би вриједност помутила људски разум и осјећај, па је четвртина једне ледине била вреднија и од наша два живота и од живота четири нам сина.
Но, кажу људи да је бивало тако одувијек и биће тако увијек, јер је људски ум исти у свим временима, само треба погодна прилика када ће се уцртале вриједости исказати.
Ристан, тадашњи ђапски чифчија, је све до своје женидбе обитавао по читлуцима и катунима, јер Турци нису дозвољавали да Власи имају своје куће прије женидбе.
Тек када се оженио имао је право да сам себи направи колибу, а ако би имао што земље за обраду, не би морао давати род агама и беговима.
Пошто смо саградили колибу, тражисмо и мало земље са које бисмо отхранили синове. Нисмо ми тражили ништа што је туђе, али доста смо јада видјели борећи се за дио дебелице.
Јадиковала сам због свега тога пред једном ђапском неном.
„Не јадикуј над ситним бригама, Симана, јер би судбина могла да те излијечи крупним“, рекла је.
Не што ми је човјек, али је Ристан имао јако благу нарав, знао је са људима, а бастало му је направити све што му падне на памет. Људи су га почели поштовати и цијенити, иако је у том времену поштовања било јако мало.
За његов даноноћни рад и крваву муку, удијелише му један комад земље, око кога се остали и нијесу баш грабили.
Почели смо обрађивати земљу и убрзо убирати плодове с ње. Радили смо дан-ноћ. И са стоком смо заимали врло брзо. Дјеца нису била гладна,а што је најважније, радили су и више него што смо од њих очекивали. Бијах тако убијеђена да ће израсти у силне раднике.
Таман кад смо помислили да смо савладали највеће препреке, снађе нас невоља. Изгубисмо Ристана једног љетног дана. Умрије на њиви од убода црнотрна. Тек увече смо схватили да смо повриједили Бога, јер је Ристан жњео раж на Трнову Петку, на светац, кога су се чак и Ђапи бојали.
Не би ти неки од њих радили на тај дан, па таман да би умрли од глади.
Водили смо рачуна о свецима, јер врло често нисмо имали коме другом да се обратимо до њима самима. Како ли се десило да згријешимо на Трнову Петку, не знам.
Кренула бих ја са своја четири сина даље, но опет се побунише они исти људи због оних истих комада земље. Наиђе освета између Каримана и Челара, па сам са дјецом морала преселити у Његошевице, у увалицу изнад Пећиновца. Опет бијах на голој ледини. Опет сам морала кренути испочетка.
Но, овај пут без Ристана.
Борила сам се и са собом и са тврдом земљом, која се једва назирала између сивог камена. Ријетка је била дебелица. У тој сам борби често била ближа губитку него добитку. Срећом, синови ми бијаху јакнули, па прионуше сва четворица. Опет смо саградили колибу, узорали њиву, сачували стоку. Имали смо хране.
У животу човјека све иде на сагананке, па тако и код нас. Селом завлада сакагија, смртоносна болест. Односила је животе редом. Од границе Црне Горе па право. Стизала је. Ниси имао куда побјећи. Хватала је кога је хтјела. Пред њом су сви били исти… и Ђапи и Рогани и Радовановићи, и Каримани и Челари. И гладни и сити. И они што су имали земљу, и они што су умислили да имају земљу, и
они што је никада нису ни имали. Овај пут комади земље нису значили баш ништа.
Па, ако већ мора нека ухвати мене. Само да ми до дјеце не дира.
Али, све би другачије. Ухвати Милутина, најмлађег ми сина. Лако ли је било гладовати. Лако ли је било живјети на голој ледини. Како сад битку изборити? Сад се треба носити са нечим што је теже и од саме смрти. До дан данас нисам знала да тако нешто и постоји.
У праву ли је била ђапска нена…
Одвела сам Милутина у Градину, изнад села. Смјестила сам га у превијачу, у колибу коју сам направила својим јадним рукама, док је јечао у борби са смрћу. Изнад Градине је било узвишење са кога сам дозивала Тодора и Ђура. Доносили су нам храну сваки дан на различито мјесто, како би се сачували од заразе. Срце ми се цијепало на сваки Милутинов јаук. Тешко по дану, а још теже по ноћи.
И ја сам слабила из дана у дан. И мене сакагија бијаше прихватила у загрљај. Но, чини ми се најлакше сам се са њом борила. Љубав према Милутину ми је дала снагу. Чудо је љубав… мајчина поготово. Имала сам снагу, као што никад нико имао није. Његовала сам Милутина, као да се поново родио, а знала сам да је близу крај.
Изгубила сам га тачно на Митровдан.
Ето, одслужила сам службу. Још само да савијем крст од дреновине и обиљежим му гроб. Скрхана тугом и несрећом, нисам ни осјећала више своју болест. Тодора и Ђура сам престала одавно да дозивам. Лежала сам у превијачи, чекајући моменат када ћу изгубити још једну битку са сакагијом. Нисам се ни молила више. Патња ми је помутила свијест. Размишљала сам о људској срећи и несрећи. Ко ли то клупко смотава и одмотава?
Студен и мраз су јачали из дана у дан. Превијача је пропуштала и најкрупније пахуље снијега. Опет се нешто у ваздуху мијењало. Опет сам осјећала неки мирис и чула по неки звук. Физичка је бол полако јењавала. По први пут устајем да поправим крст на Милутиновом гробу. Успјех савити и мало јачу дреновину, и довући повећи камен до крста, како га сјевер не би оборио.
По свим звуцима у природи и по боји дрвета, рекла бих ти да је близу Божић. Осјећала сам да могу да напустим превијачу и да се упутим Његошевицама.
Изгледа да је опет дошао неки нови саганак.
Остављам Милутина и крст од дреновине, а за собом носим…знам само ја шта носим. Не дај Боже да зна још ко!
Из сувозидине прекривене ражовом сламом, избијао је дим. Камене плоче у авлији су клецале под мојим корацима. Грубо храстово стабло, побијено пред врата, одавало је лик бадњака. По први пут од Ристанове сахране пустих сузу. Пођоше сад све једна за другом. Отворих врата и држећи се за диреке изговорих:
„Христос се роди!“
Са све три стране сипала је пшеница, чија су зрневља одјекивала звонко од камене плоче. Гушила сам се од плача. Необично за једног полазника. Осјећао се мирис јечменице и кукурузнице, а вара је димила из котла, даље низ вериге под таван.
Загрлише ме изгребане и мршаве ручице, а блиједи образи бијаху обливени сузама. Ударци жита од камене плоче и пламен свијећа ме повратише у живот, за кога сам од Митровдана па до данас смишљала другачији назив.
Варнице са огњишта, на које Тодор принесе бадњак, прескакале су и до половине ћелице. Топлина огњишта и драгих лица око њега, натјераше ме да од данас живим и са губитком и са добитком, јер увијек је са нама све оно што смо изгубили и све оно што смо добили. Кажу људи, бивало је тако одувијек и биће увијек.
Љиља Скочајић