Uspješni trebinjski ljekar Siniša Dučić čovjek je koji potvrđuje tezu da Hercegovina i dalje daje najbolje izdanke u najznačajnjiim profesijama. Bogate reference i biografija su izdvojile ovog trebinjskog ljekara, rođenog u Dubrovniku, i inaugurisale u prvog čovjeka najveće dječije bolnice u regionu, čuvene “Univerzitetske Dečje klinike” u Tiršovoj, koja broji više od 700 zaposlenih.
Piše: Miloš Šupić
Student generacije Medicinskog fakulteta u Sarajevu, ljekar specijalista dječije hirurgije i dječije ortopedije, član Evropskog udruženja pedijatrijskih hirurga, Dučić je doktor od koga se svi možemo učiti altruizmu i humanosti, jer se njegova svakodnevica sastoji upravo od najhumanijih i najplemenitijih zadataka-spašavati dječije živote i pomoći najmlađima u prevazilaženju različitih zdravstvenih problema i anomalija. Njegov profesionalni put i razvoj nisu bili ni malo laki. Naime, jedan je od rijetkih ljekara koji je morao raditi u različitim izazovima, društvenim okolnostima i ambijentima koji su proteklih decenija bili karakteristični za ove prostore.
Sinišu nije zaobišao ni prethodni rat u BiH, kada je kao mlad ljekar radio u Sarajevu, tokom NATO agresije 1999. na “Dečjoj klinici” u Beogradu, a za vrijeme pandemije korona virusa, bio je na čelu najveće dječije bolnice u regionu, te za Hercegovina times posebno izdvaja izazove u borbi sa do tada nepoznatim virusom.
HT: Okolnosti u Vašoj profesionalnoj karijeri bile su takve da ste nerijetko radili u otežanim uslovima. Početkom ratnih zbivanja radili ste u Sarajevu, tokom NATO bombardovanja na “Dečjoj klinici” u Beogradu, a kao direktor “Univerzitetske dečije bolnice” u Tiršovoj tokom pandemije korona virusa. Kako ste se nosili sa tim mnogobrojnim izazovima i šta biste posebno izdvojili?
Siniša Dučić: Život i istorijska zbivanja vam donesu neke okolnosti koje ne možete birati. Savestan čovek gleda da radi u svim uslovima najbolje što može. To nekada i nije lako. Važno je da čovek radi ono što misli da je ispravno, da veruje u svoje ideje, da bude profesionalac. Ja lično, mislim da sam se dobro snalazio u nabrojanim vanrednim okolnostima. Možda mi je najteže bilo za vreme korone iz više razloga: nepoznata bolest u početku, veliki strah i medicinskog osoblja i pacijenata i roditelja, a pored toga sam bio na čelu Dečje klinike, te imao ogromnu odgovornost pre svega prema pacijentima, a potom i prema zaposlenim radnicima Dečje klinike. Mi smo kao klinika odlično funkcionisali zahvaljujući pre svega medicinskom osoblju (lekarima, sestrama) ali i nemedicinskom osoblju.
HT: Vaš otac Vojislav takođe je bio uvaženi ljekar. Koliko je to uticalo na Vašu odluku da upišete Medicinski fakultet i opredijelite se za tu humanu profesiju?
Siniša Dučić: Sigurno da je odrastanje uz oca pedijatra uticalo na moje opredeljenje da se bavim medicinom. Otac je bio sjajan lekar, predan svom poslu, odan pacijentima i profesiji. Bio je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu, posle u Kragujevcu I Foci. Volio je svoj posao, svoje pacijente, studente. Sećam se kada je imao teškog pacijenta, odlazio bi na posao i posle podne, stalno je zvao kliniku, znali smo odgoditi planirano putovanje. Mog brata i mene je uvek usmeravao ka intelektualnom radu, i sigurno je zaslužan što se ja danas bavim dečjom medicinom.
“Ništa lepše od dečjeg osmeha i zagrljaja kada ga izlečite”
HT: Pedijatrija kao grana medicine i rad sa djecom simbol su altruizma i humanosti. Ipak, koliko je teško i zahtijevno nositi se sa tim stepenom odgovornosti i na dnevnom nivou spašavati dječije živote?
Siniša Dučić: Dečji sam hirurg i dečji ortoped. Raditi sa decom je nešto najlepše što sam mogao izabrati i kada bih ponovo počinjao, izabrao bih isto. Ništa lepše i vrednije nije od dečjeg osmeha, zagrljaja kada mu pomognete, kada ga izlečite. Mislim da ne postoji ništa vrednije od toga. Sa druge strane i odgovornost je veća. Kada je dete bolesno svi su zabrinuti, i roditelji, i bake i deke i ujaci, stričevi, svi. Nekada prognoza lečenja nije dobro, I treba izaći i saopstiti roditeljima lošu prognozu lečenja. To je nekada teško, žao vam bude pre svega deteta, ali i roditelja. Lekar koji se bavi lečenjem dece mora imati snage da potisne i svoje emocije da bi bio što uspešniji u lečenju. To nekada nije lako. Ali svi mi koji radimo, imamo svoje odbrambene mehanizme da bi lečenje bolesnog deteta bilo najbolje.
HT: Nalazite se na čelu jedne od najvažnijih zdravstvenih institucija u Srbiji, koja broji preko 750 zaposlenih. Na koji način se borite sa svakodnevnim izazovima takvog posla, i koliko je važna snaga i zajedništvo samog kolektiva koji Vam pomaže?
Siniša Dučić: Tako je, na čelu sam jedne od najvećih dečjih ustanova u regionu. Mi smo lideri u svim oblastima dečje medicine. Imam sreću da su sestre i lekari zaposleni na Decjoj klinici maksimalno posvećeni profesiji, pa kada imate dobar tim, uspeh je zagarantovan. Ja gledam da ispoštujem mnoge realne želje mojih medicinskih saradnika i uspevam u tome. I naravno, to se stostruko vraća našim pacijentima, njihovim roditeljima, meni kao direktoru dečje klnike i celoj državi.
“Nigdje nebo nije tako lijepe plave boje kao sto je u Trebinju”
HT: Spomenuli smo Vaše hercegovačko porijeklo na koje ste ponosni. Uvijek ste rado viđen gost Trebinja, i Hercegovci ponosno ističu kako im izlazite u susret kada je to moguće. Takođe, povremeno radite u Trebinjskoj bolnici kao gostujući ljekar. Koliko se u Vama očuvala ta ljubav prema Hercegovini, i da li nostalgija postaje intenzivnija kako vrijeme prolazi?
Siniša Dučić: Vrlo sam ponosan na moje hercegovačko porijeklo. Ja sam živio u Trebinju do desete godine i onda smo se se preselili za Sarajevo. Posle sam dolazio svake godine i na zimski i na ljetni raspust kod babe i đeda, i kod tetke. Najljepše uspomene me vežu za ovaj grad i ove ljude. Volim sve što miriše na Hercegovinu. Nigdje nebo nije tako lijepe plave boje kao sto je u Trebinju. U Trebinjskoj bolnici radim od 2003. godine, dakle oko 22 godine. Dolazim šest puta godišnje i provedem dva dana, jedan dan operišem pacijente, a drugi vršim preglede. Srećan sam da mogu da pomognem djeci i njihovim roditeljima na bilo koji način. Što sam stariji, sve sam sretniji kada sam u Trebinju. Imam veliki broj prijatelja sa kojima provodim vrijeme kada nisam u bolnici.
HT: Čitaoce smo upoznali sa Vašim naučnim i obrazovnim podvizima i uspjesima. Šta biste, za kraj, poručili mladim ljudima iz Hercegovine koji bi željeli da krenu Vašim stopama?
Siniša Dučić: Apsolutno bih ih podržao. Nema lepšeg zanimanja od mog zanimanja. Ono što sto bi im rekao je da će morati jako mnogo da rade, da kod savesnog lekara ne postoji radno vreme, da će morati da jako puno ulože u svoju edukaciju ako žele da budu uspešni u svom poslu. Uspeh ne dolazi preko noći. Biće puno neprospavanih noći. Ali, kada nauče posao, kada nekom teškom pacijentu pomognu, kada spase zivot nekome, radost, ponos, sreću koju će osjetiti ne može se porediti na sa čim. Ako zavole svoj posao, radiće ga dobro i njihov zivot mora biti ispunjen.
