Моји су говорили да нема љепшег цвијета од зановети, ни љепшег мириса од камена, кад га сунце пржи.
Како вријеме пролази, видим да су били у праву…
Управо из те најљепше жуте боје и разних нијанси зелене, које су пркосиле сиво-бијелом камењару, издизала се једна школа, једна „нижа осмољетка“, како би ђед говорио.
Као подручно одјељење Основне школе на Планој, окупљала је ученике од првог до четвртог разреда из породица: Радовановић, Бојовић, Ивковић, Тупањац, Вујадиновић, Скочајић, Роган, Пиљевић, Брчић, Кустурица и Авдић, које су насељавале подручје села Подгорје, Његановићи и Плана.
За бабу је ова школа представљала храм, коме је прилазила са посебним поштовањем.
Никада није прежалила што није завршила осмољетку, а жељела је.
Упркос свим жељама и настојањима и ње и њене мајке, успјела се изборити само за вечерњу школу. И она и све дјевојчице њеног узраста… јер је школа била луксуз, а најам једини начин преживљавања.
Оне, који су завршили осмољетку сматрала је стабилним и непољуљаним, јер су имали јак темељ и тако лакше савладавали разна животна искушења.
Школа је била главни оријентир у селу, и за мјесто и за вријеме…
Од школе, до школе, про’ школе, у школи, мимо школе…
Била је главни оријентир и у животу.
Онај, који је водио ка правим вриједностима, које су се морале уткати у личности најмлађих, или овако или онако.
Некад ријечима, некад батинама, некад похвалом, а некад казном.
Срамота је била крајњи резултат једног неуспјеха и богами се тешко подносила.
А, образ се чувао више од било каквог материјалног богатства, више од било каквог двора, кола или што би ђед рекао „било какве паре“.
А, и вриједио је више од свега овога!
Васпитању се посвећивала посебна пажња како у кући, тако и у школи, па су се чланови фамилије и учитељи међусобно допуњавали.
Што родитељи не би стигли, стигао би учитељ.
Ништа се није препуштало случају.
Поштовања није мањкало.
У супротном, стизале би казне, које је било тешко подносити.
Сједећи се није смио нико дочекати, посебно старо чељаде и мушка глава.
Када би ко шта причао, морао би се пажљиво слушати. Не дај Боже у ријеч упасти или своје мишљење изнијети.
Посебне казне су биле за оне, који из неког разлога не би „назвали Бога“ оном кога сусрећу.
Мјеста, на коме су се казне примјењивале биле су обично ћошкови учионица, а код куће гдје год падне на памет ономе, ко би исте спроводио…штале, поља, дворишта, њиве итд.
Док су се у процес васпитања укључивали и учитељи и фамилија, а богами и читаво село,
процес образовања је био остављен само за учитеље.
Они, који су описмењавали ученике овог краја били су учитељи Видак Радовановић, Новак Брчић, Абдулах Овчина и Милорад Носовић.
То су била „звучна имена“ тог времена, али и овога данас, за све оне којима је приоритет бити школован у правом смислу ријечи.
Бити ђак једне овакве ниже осмољетке био је понос.
Из ње се излазило дигнуте главе, самоувјерено и настављало даље пут школе на Планој, па онда опет даље.
Изњедрила је прво праве људе, а онда и докторе, професоре, инжењере…
Прошло је више од пола једног вијека, откада се школа затворила.
Али, увијек је пркосила времену.
Што је старост више хватала, она је била гласнија.
Гласнија у жељи да опстане, као свједочанство о једним ђацима, учитељима, родитељима, распоређеним широм овога и онога свијета.
А, тај глас је хвала Богу, имао ко да чује!
Данас је ова нижа осмољетка у селу Подгорје у потпуности реновирана, захваљујући
свима онима, који још увијек осјећају, оно што су осјећали њихови преци.
И данас је главни оријентир и у селу и у животу, свих оних који су били дио ње и свих оних, чија су најдража бића била дио ње…
Аутор текста: Љиља Скочајић
