Прије четири дана добих поруку од пријатеља Херцеговца, са пребивалиштем у Лос Анђелесу:
„Ко побјеђује на изборима?“
Рекох му, без увијања и искрено, своје виђење:
Побјеђује Додиков СНСД, уз потпуне заслуге СДС-а.
На шта он одговори:
„Звучи као афоризам.“
Афоризам настаде, али бијаше одговор тачан.
Не због визије која се указала у кугли видовите Роске, коју је забиљежио њен вјерни чувар Гриша, већ због свега што нам је показало искуство и већ виђено са истим људима који су данас вође овакве опозиције и до јуче најјаче странке опозиције.
Нећу се враћати причом у прошле изборне циклусе. Довољно је било мучно пратити дешавања око кандидатура испред опозиције за инокосне позиције.
Стална криза СДС-а јесте и криза опозиције.
СДС је поцијепан ушао у изборну годину, са тијесним поразом на пријевременим изборима за предсједника Републике, са новим предсједником и старим руководством.
„Опозиција“ је, из себи знаних разлога, учинила све да у јавности Додиков СНСД изгледа пристојно у односу на алтернативу власти.
Ко је искрен, а ко патворени представник опозиције, јасно се види — наравно, ко хоће да види.
Занимљиво је било гледати и успјешну сондажу јавности путем испитивања јавног мњења, у којем кандидат опозиције има предност над кандидатом власти, а истраживање пласирају и јавни сервис и готово сви медији.
Истраживање је, чини се, служило сврси, а не истини.
А сврха је била да се, додатно и за сваки случај, мотивишу гласачи СНСД-а да раде за побједу својих кандидата, а да се истовремено уљуљка опозиционо бирачко тијело.
Шушке воле народ, народ воли шушке — више од истине, правде и реда.
За сада нам је свијест таква.
Нажалост, поданичка.
А опозиција, загледана у Ћациленд, још дуго неће на зелену грану. Или, што би велики Валтазар Богишић рекао:
„Што се грбо роди, вријеме не испорави.“
Тако нестаде Народни фронт.
Тужно је гледати како државотворна Српска демократска странка пролази из пораза у пораз.
Ко је одговоран?
Можда буде — нико.
Можда је крив ретроградни Меркур.
Нек се договоре, ако могу.
Ако не могу — да мало поћутимо и да се разилазимо.
Или ће видовита Роска поново погледати у ону њену куглу, па да видимо:
Хоћемо ли прерипити цензус?
