Čuvena „Misionarska pisma“ vladike Nikolaja Velimirovića predstavljaju jedno od kapitalnih djela našeg teologa i svetitelja, u kojima je dat odgovor na najvažnija svjetovna i teološka pitanja. U jednom od pisama, sveti vladika Nikolaj odgovara Hercegovcu koji mu se srdačno obraća:
Piše: Miloš Šupić
„Divna su tvoja opažanja, viteška dušo! Bez iskrene i tvrde vere u živoga Boga nema junaštva. A gde nema junaštva, ljudi se služe samo lukavstvom i spletkama. Samo Gacko, veliš, dalo je više junaka nego jedan grad evropski. Pa Nevesinje, pa Drobnjaci! Sve one junačine koje ti spominješ u pismu kao: pop Bogdan Zimonjić, Novica Cerović, Jakov Daković, Stojan Kovačević i drugi, bili su velika deca. Njihova vera u Boga i krajnju pobedu pravde bila je kao vera u dece, prosta i čista, nenagrižena sumnjom i neukaljana prašljivim računima.
Bogobojažljivci i narodoljupci ne mogu ne biti junaci. Ko se Boga boji i narod ljubi, tome je smrt šala. A ko se smrti ne boji, čega se drugog može bojati? Ono što za popa Bogdana očevici pričaju, mislim, ne nalazi se ni u legendarnim pesmama indijskim. On je toliko verovao da ga Proviđenje štiti i da ne može poginuti, da je uplašenim drugovima vikao: sklonite se iza mojih leđa! A kako su široka leđa bila u popa Bogdana, ti to bolje znaš, pošto si ga živa gledao.
Takvo je onda bilo vreme, i takva vrsta junaštva. Meni je mnogo mila tvoja iskrenost u odavanju pravde i muslimanima junacima. Ali i među njima niko se ne spominje kao junak osim onih koji su u Boga verovali i Boga se bojali. Po mome mišljenju nije turska sablja pokorila Balkan i Evropu do Beča nego jaka vera u Turaka. Sa jakom verom išla je i jaka disciplina i čestitost. Naoružani tim nevidljivim, i onda i danas odlučujućim oružjem Turci su bili u stanju da stvore državu od Indije do Budima, jednu od najvećih država u istoriji: da je stvore i drže duže nego što Englezi drže Indiju.
Ali u Hercegovcima i Crnogorcima našao je ovaj hrabri narod azijski prevashodne takmace u veri i čestitosti. Utoliko su slavnija imena onih tvojih zemljaka koje spominješ, bogobojažljivaca i narodoljubaca.
A sada se žališ, kako je posle rata nestalo junaka i junaštva. Ovo mirnodobno pokolenje liči ti, veliš, na gomilu pijavica što se otima o slasti zemaljske ponikle iz krvi balkanskih junaka i mučenika. No, zar je prestao rat? U knjizi Jova piše: čovjek je u ratu na ovome svijetu. Apostol Pavle pred kraj života uzvikuje: dobar rat ratovah!
Ako nije uvek rat puškama i mačevima, a ono je rat u drugom obliku za život i za dušu. Takav rat se i sada vodi. Neko se bori sa bolestima, neko sa iskušenjima, neko za čast i obraz, neko za slabe i nejake, i tako redom. A gdegod je borba, tu treba da ima i junaka. Ako se ti junaci ne vide svuda i od sviju, ne znači da ih nema. Ima ih, ima puno. Ima ih i u kući, i na ulici, u bolnici, na njivi… Jer, nije sve junaštvo među generalima života nego i među redovima!
Raduj se Gospodom“
