Nedelja nije običan dan.
To je praznik. Predah od svakodnevice, dan kada svijet treba da uspori, da udahne dublje i da se sjeti sebe.
David Albahari piše o nedjelji kao o nečemu što smo izgubili — danu koji se uvrijedio i sakrio, jer više ne znamo da stanemo. Njegove riječi nas podsjećaju: pronađimo nedjelju dok još nije kasno.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima.
Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala.
Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime.
Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je bilo koji drugi dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla.
Otišla je negde gde se još poštuje jednostavni nauk: Šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana.
Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: ‘Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim’.
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju.
Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.
David Albahari, srpski književnik.
Hercegovina Times
