Rođena Trebinjka, Nataša Ninković, već godinama važi za jednu od najuspješnijih i najangažovanijih glumica u regionu. Prvakinja je drame Narodnog pozorišta u Beogradu, a dobitnik je skoro svih glumačkih priznanja i nagrada koje se na ovim prostorima dodjeljuju. Posljednja u nizu, jeste Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, dodijeljena na proslavi 77. rođendana JDP-a. Uvijek autentičnog stava, prepoznatljiva po iskrenosti i dosljednosti, Ninkovićeva nerijetko sa ponosom govori o svom hercegovačkom porijeklu i pripadnosti tom kraju, međutim, Hercegovinu ipak ne vidi kao mjesto za koje bi dugoročno mogla vezati svoj privatni i profesionalni život i obaveze.
Foto: Story.rs /Boško Karanović
Piše: Miloš Šupić
Pored mnogobrojnih obaveza i izazova sa kojima se na dnevnom nivou susreće, Nataša je izdvojila svoje vrijeme i rado govorila za portal Hercegovina times o svojim počecima, glumačkoj karijeri, statusu umjetnika u društvu, prijateljstvu sa Nebojšom Glogovcem, o tome kako je odbila Holivud, ali i o Hercegovini kao nezaobilaznoj temi.
HT: Glumom ste se počeli baviti u veoma ranom životnom dobu. Iako je Vaš talenat bio odmah prepoznat, ipak, u kom trenutku ste shvatili da će gluma biti Vaš životni poziv?
Nataša Ninković: Dosta rano sam stala na scenu (mislim da sam imala pet, šest godina). Scena me je instinktivno privlačila i plašila u isto vreme. I danas se sećam treme koju sam osetila na prvoj premijeri (gde su roditelji bili u sali), straha da ću pogrešiti i osramotiti se. Te dve stvari su bile moji dugogodišnji saputnici, sve do nedavno — tačnije, pre tri, četiri godine sam ih se tek oslobodila. A oslobađanje je došlo kao posledica udobnog smeštanja u sopstveno telo, a smeštanje u telo — kada sam postala nezavisna o tuđem mišljenju i oslobodila se očekivanja. Da ću se profesionalno baviti glumom pojavilo se dosta kasno, tek na mom prvom profesionalnom angažmanu (bila je to naša klasna predstava Ukroćena goropad), i pojavilo se neko osećanje koje me je skroz ispunilo — i ja sam ga želela opet i iznova. Do tada, bila je prisutna jedna dualnost… Nešto mi se tu strašno sviđalo, ali nisam mogla to da prihvatim kao svoju finalnu profesiju. Kao da sam se čitav život borila da ne budem glumica, a život me stalno vraćao na nju.
„Osećala sam slobodu, a ona je preduslov za sreću“
HT: Koliko Vam je teško pala promjena sredine i momenat kada ste hercegovački krš zamijenili beogradskim bulevarima?
Nataša Ninković: Uživala sam u toj promeni. Žudela sam za njom. Bila sam jako radoznala, otvorenog uma i srca, i bez ikakvog straha sam upoznavala ulice Beograda i sve što je on nudio — a nudio je mnogo. Osećala sam slobodu, a ona je bila preduslov za nešto što zovem srećom.
HT: Važite za jednu od najangažovanijih srpskih glumica, sa mnoštvom zapaženih uloga na TV ekranima i u pozorištu. Iako je “holivudski san” nešto o čemu većina svjetskih glumaca neosporno mašta, Vi ste poznati po tome što ste svjetla Holivuda ipak odbili. Šta je presudilo u tome, i da li smatrate da ste ispravno postupili?
Nataša Ninković: Ne mogu da razmišljam šta bi bilo kad bi i ako bi bilo. To je za mene gubljenje vremena i propuštanje sadašnjeg trenutka. Nikad nisam zažalila zbog svoje odluke, jer je ona doneta iz tadašnjih “cipela” — više instinktivno nego racionalno. A da li bih danas svakome rekla: “Probaj”? Bih! Ovde se ništa ne propušta kada je posao u pitanju. Ali meni je privatni život uvek imao prioritet nad poslom — koji sam obožavala, istina, ali nije bio na prvom mestu.
HT: Kada biste pravili paralelu i komparaciju između srpske kinematografije u trenucima kada ste vi počinjali snimati, krajem 20. i početkom ovog vijeka (Tri karte za Holivud, Porodično blago, Ivkova slava, Klopka itd.) i današnje produkcije, šta biste izdvojili kao najznačajnije razlike?
Nataša Ninković: Sad je mnogo veća produkcija, ali čini mi se da je nekada bilo više vremena za rad, više kvaliteta, više para. Jedino je možda fotografija uznapredovala… ali i dalje su mi draži kadrovi snimljeni na traci. Bilo je manje kompromisa — a možda se meni samo tako čini, jer tada sam bila puna neznanja i fokusirana samo na moj deo posla, a ne na celinu. U svakom slučaju, ne pravim poređenja, već se trudim da se prilagodim situaciji.
HT: Društvena odgovornost afirmisanih umjetnika sa reputacijom uvijek je neizbježna. Važite za nekoga ko je uvijek jasno iznosio svoje mišljenje, dobre stvari pohvalio, a loše kritikovao. S obzirom na društvena dešavanja u Srbiji i regionu u ovoj, ali i proteklim godinama, koliko je teško danas biti umjetnik na našim prostorima i nositi teret velikog imena na leđima?
Nataša Ninković: Ovaj region svako malo prolazi kroz teške periode i nikad nije bilo lako, ali u trenutnoj situaciji ne mogu da govorim o teškom statusu umetnika, jer ima profesija koje su ugroženije. Mi smo vidljivi, imamo neki prostor, i bilo bi neodgovorno ne iskoristiti ga ponekad za komentar onoga u čemu živimo i čime smo okruženi. Definitivno, nemamo težinu — naša reč je nema i ne čuje se kao što se nekad čula. Ima tu i naše odgovornosti, dobrano, ali i odnosa našeg društva prema kulturi uopšte. Mi smo zapaljivi, često površni na razne društvene teme, i kao takvi laka meta za zloupotrebu. Zato se trudim da budem oprezna u davanju komentara na teme za koje nisam kompetentna. Ali postoje trenuci kada ne možeš da nemaš stav, da se praviš gluv i slep. Možeš — ali za to postoji ime!
HT: Mnogi kažu da i danas Nataša Ninković predstavlja simbiozu različitih crta karaktera: beogradskih manira i sofisticiranosti, ali i hercegovačke upornosti, principijelnosti i zadržavanja svog “ja” u svakoj prilici. Da li ste saglasni sa tom kvalifikacijom?
Nataša Ninković: Sviđa mi se vrlo ovaj opis! (smijeh)
Ništa ne bih dodala, ni oduzela!
HT: Sa Nebojšom Glogovcem bili ste blizak prijatelj i kolega sa kojim ste u više navrata dijelili scenu i realizovali neka najznačajnija ostvarenja naše kinematografije. Koliko Vam je značio kao kolega i prijatelj, i koliko se danas njegovo odsustvo osjeti u srpskoj kinematografiji, ali i javnom prostoru?
Nataša Ninković: Veliki glumac i veliki umetnik. Nedostaje mnogo, mnogo! Ne samo na ličnom planu, kao prijatelj, već i u poslu — nedostaje takav jedan autoritet koji je često bio etalon za razne stvari: kvalitet, urođena mera, istina… Do kraja u svemu (pa bilo to smeh, svetlo ili tama). Nedostaje njegova oštra pronicljivost, njegov humor, njegova vertikala na koju su mnogi bili “zakačeni”.
HT: U medijima ponosno ističete svoje trebinjsko porijeklo i glorifikujete Hercegovinu uvijek kada za to imate priliku. Koliko često uspijete boraviti u Hercegovini, na koji način provodite vrijeme u njoj, i da li odolijevate nostalgiji i sentimentom za zavičajem?
Nataša Ninković: Volim taj kraj i osećam pripadnost. Vraćam mu se, ali ne vidim sebe da tamo stalno boravim. Sve je bilo drugačije kad je imao ko da te sačeka na kućnom pragu… Sada je osećaj dosta promenjen. Nadam se da se čovek s vremenom navikne…
