O odnosu Crkve i države…
Crkva i država često se postavljaju jedna naspram druge, iako mnoga iskustva govore da je najbolje kad su jedna pored druge. Sveti Sava o njima je govorio kao o dva krila orla, zahvaljujući kojima on ne hramlje, niti pada, nego slobodno i visoko leti. Gde to država Crkvi i Crkva državi mogu najviše pomoći?
Pomoći će ako država bude vodila računa o ljudima kao telesnim bićima, kao zemaljskim, a Crkva ako bude vodila računa o ljudima kao o duhovnim bićima. Crkva ne negira da smo mi i zemaljski i nebeski. I jedno i drugo smo. I od tela i od duše. Ali tako da telesno prolazi, dok duhovno ne prolazi.
U vizantijsko doba važio je princip simfonije, saglasja između Crkve i države. Država je vodila računa o jednoj strani, a Crkva o onoj drugoj, duhovnoj. Gospod Isus Hristos kaže: ,,Ne živi čovek samo o hlebu, nego i o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih”. Hristos ne kaže da čovek ne živi o telesnoj hrani, jer je on telo, ali nije samo telo, nego je on i duša, a za dušu treba hrana duhovna. Dakle, ne živi čovek samo o hlebu, nije on samo zemaljsko i telesno biće, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. Po toj nauci, znamo ko smo, zašto smo na ovom svetu, kakav je smisao života, kakav je smisao svih stradanja i muka koje nas snalaze.
Dušu treba nahraniti i odenuti. Kaže se da će grešnici na Strašnom sudu biti goli, pa će se videti sva sramota golotinje njihove. Treba nam, dakle, i hrana i odelo, duhovno. Potrebno je boriti se za vrline, a čuvati se greha.
Tekst preuzet iz knjige: Jovan Janjić, Budimo ljudi, Život i reč Patrijarha Pavla