Поводом 80 година постојања Гимназије у Билећи – Једна страница обичне писанске свеске
Дуга наранџаста зграда, прикривена крошњама разног дрвећа, дуго нам је била симбол величанственог и недостижног…
Док смо је гледали кроз прозоре основне школе, питали смо се хоћемо ли се икад назвати гимназијалцима и уживати у том величанственом називу.
Јер, не може гимназијалац бити свако…
“Да бисте прешли у ову зграду горе, преко пута, треба још много рада и труда. Завршити разред са одличним успјехом, па положити пријемни испит, па се наћи изнад црте”, говорио би нам наставник српског језика покојни Никола Асановић, који нас је читао као буквар.
Таман када бисмо помислили да од тог посла нема ништа, са полуосмијехом и очима пуним наде и повјерења, једном руком показавши према гимназији, а другом према нама рекао би:
“Али, ја вјерујем у вас и знам да ћете све ово савладати и потпуно сам сигуран да ћете бити изврсни гимназијалци у правом смислу ријечи.
Тамо заиста иду одабрани. А, ви то јесте.”
Који је то вјетар у леђа био?!
Пријемни испит се полагао из српског језика и математике. Нисмо имали никакве приручнике, нити било какав посебан материјал за припрему.
Нисмо имали ни неку припремну наставу, нити било какву олакшицу.
Морали смо прећи читаво градиво основне школе, па шта Бог да.
Двије градивне теме и једна слободна из српског језика.
На столу само дволиста и оловка.
Чини ми се стотину професора око нас.
Из математике теже.
Трема још већа. Професори озбиљни, строги, намргођени.
Можда је боље да не положимо.
Ко ће са оваквим професорима на крај излазити наредне четири године?
Листа са фамозном цртом излази у понедјељак ујутро на огласној табли школе и на улазним вратима.
На списку су се налазили они, који су положили пријемни испит, распоређени изнад и испод црте.
Срећа оних, који су били изнад црте била је неописива.
Када смо након неколико дана срели наставника Асановића, рекао нам је:
“Све знам, прије свих вас сам био на огласној табли!”
Какав је то човјек био?!
Подијељени у три одјељења, јурили смо ходницима, тражећи кабинете предмета по распореду.
Разредни старјешина, професор физике Бориша Бјелица. Носио је плави мантил, причао врло тихо.
Родитељске састанке би сазивао само када је требало ријешити неки већи проблем или када би свим родитељима требао пренијети неку битну информацију.
Имао је термине за пријем родитеља, и тада би насамо са родитељем разговарао о ученику и његовим оцјенама.
Код њега се никада није десило да пред свим родитељима чита оцјене или да коментарише ученике.
Би нам изузетно драго због тога.
И нама, а богами и родитељима.
Тај “манир” га је сврстао на трон свих педагога свијета.
Три предмета су посебно била тешка – математика, латински и биологија.
Кабинети ових предмета су се налазили на западној страни, а пошто смо увијек били прва смјена, не памтимо да нас је икада у тим кабинетима сунце огријало.
Као да су знали ови, који су распоређивали предмете по кабинетима, гдје ће коме шта припасти.
Ем, што те мука ухвати од тежине предмета, ем је још мрачно и хладно.
Нисмо имали гријање чак ни у зимским мјесецима, па смо по читаву зиму били обучени у јакне, сједили на хладним столицама, дували у руке, како бисмо хватали биљешке, јер мало када смо и уџбенике имали.
Све што смо научили, научили смо из предавања, “хватајући” скоро сваку ријеч.
Касније бисмо се састали и комплетирали лекције. Сада сам сигурна да би те наше “скрпљене” лекције данас послужиле и на престижним факултетима.
Толико смо били увјежбани у хватању биљешки, да су нам касније, када смо дошли на факултете завидили остали студенти.
Чудили би се како стижемо све записати што би професор испредавао.
Свеске, оне обичне, танке (ријетко је ко имао оне са дебелим корицама) кружиле су читавом Билећом, док се не добије први круг оцјена, па онда други и тако редом.
И не само свеске, све нам је било обично.
Оригинал, данашња “помама” у друштву за нас је била само једна ријеч, која се на латинском представљала у виду именице женског рода 3. деклинације, а много муке смо видјели док бисмо је измијењали по падежима.
И тако, без оригинала, без престижа, без гријања… учили смо не само лекције, које су биле предвиђене наставним планом и програмом.
Учили смо лекције о животу и правим људским вриједностима, о паду и успону, о духовном богатству, о вјери у себе и свих око себе, о љубави, о плодовима искреног и поштеног рада.
Наш оригинал се огледао у знању и васпитању.
А, наша срамота у непрочитаној књизи или мало лошијем просјеку од планираног.
Гимназија, храм знања, поноса и труда, оставила је огромни печат на наше животе.
Професори остали дио њега…
Јер, неки су професори као и родитељи.
И када их нема, ту су они, као вјетар у леђа, који нас гура на најбољи могући пут.
И вољела бих, заиста бих вољела да ова дивна дјеца нашег града, доживе и проживе једну овакву гимназију.
А, ово…
Ово је само једна страница обичне писанске свеске, као дио свједочанства о “обичним” ученицима и “обичним” професорима.
Ово је само један “оригинал” који се не може купити.
Пише: Љиља Скочајић
